I mi imamo za tebe blagdansku priču. Naša je o mljevenom mesu i kiselom kupusu. Živjela sarma! 🙂
Sad je 16.31 i minus 2 stupnja na peronu 420.
Cvokoćemo cuko i ja, a pokraj mene cvokoću jedna baka, dečko s kapom vilenjaka i jedna časna sestra. Svi čekamo isti bus koji kasni već pola sata.
Želudac mi kruli i zvuči kao da podrigujem od pive, a nisam. Časna jede uštipak i nudi mi griz.
– Čekam prijateljicu, nismo se vidjele od faksa, ti isto nekoga čekaš? – upitala me.
Kimam glavom i punih usta uštipka zahvaljujem na grizu.
– Netko drag? – pita me časna i nudi mi još uštipka.
– Aha, odgovaram joj kratko i trpam u usta novi komad. Mastan i slastan.
Izbjegavam brbljanac jer ne znam kako nekome objasniti da već trideset i jednu minutu cvokoćem na stanici čekajući svoj ručak.
Sarmu.
Mama je jutros spakirala paket, podmitila vozača i poslala šest komada sarmi, zakamufliranih u posudu koja je zamotana u vreću koja je skrivena u mom starom školskom ruksaku na Huga i Hugolinu.
Uzbuđena sam i čekam kao što sam nekad uzbuđeno čekala da Hugo zakuca na moju telku i javi mi se.
Da se razumijemo ja već odavno motam svoje sarme i jako su mi ukusne. Taman dovoljno kupusa i sa strane obavezno komadićak rebarca ili kobasica. Milina. Ali danas baš trebam maminu sarmu jer Božić je blizu, a mama je daleko.
Predaleko.
Sarma je kao i otisak prsta
Kad netko kaže sarma svi u sekundi pomisle na isto, ni ne znajući da su baš svi pomislili na sasvim drugačije jelo.
Jer svaka je sarma svijet za sebe. Ne postoje dvije jednake sarme, čak ni one koje su motali isti prsti i koje su se kuhale u istom loncu.
Sarma je jedinstvena kao i otisak prsta. Svaka je drugačija i svaka je sasvim svoja.
Sarma moje mame intenzivnija je od sarme moje bake koja meso mota u slatki kupus, ali prije motanja ga dinsta na tavi. Tetkina je sarma bogatija rižom, ali tetka je pravi bez suhog mesa i bez kobasica.
Tatina je sarma avangardnog oblika, ali njegov je umak taman za umakanje kruha.
Sarma je karakterna crta i kategorija prepoznatljivosti.
Sarma je zagrljaj u tanjuru.
Hoćeš li je zaljutiti, razblažiti, čime ćeš je začiniti, u kakav kupus omotati, s kojim mesom osnažiti, stvar je odabira. I baš je zato sarma odraz tebe. I kao što se po gustoći Čokolina prepoznaju ljudi tako se i po tanjuru sarme pronalaze slični.
Sarmi treba vremena
Vilenjak nervozno šeta po peronu i stalno virka na mobitel
– Pa dobro di je taj bus, skoro je pet, nemam ja vremena, unervozio se.
– Dragi ljudi su rijetki, isplati ih se čekati, zamudrovala je časna i ponudila mu uštipak.
Žvaknuo je.
Puno toga se treba poklopiti da bi se skuhala dobra sarma.
Taman ukiseljen kupus, kvalitetno meso i to dobar omjer svinjetine i junetine. Dobro raspoređena riža i začini. Narezani kupus treba biti optimalno raspoređen u loncu koji mora biti dovoljno velik. Srednja vatra i perfektan tajming.
Kad je sarma u pitanju ništa se ne prepušta slučaju pa ni izbor kruha koji se uz nju servira.
Sarma zahtjeva klasiku. Običan bijeli kruh, iznutra mekan, izvana hrskav, onaj isti koji se poslužuje u vrtiću i u školskoj kuhinji. Onaj koji, kad se osuši, savršeno prija umočen u mlijeko i kakao. Nikako ne kruh sa sjemenkama ni kukuruzni, a najbolja je varijanta, domaći ispod peke.
Pire, taj nadasve kontroverzni prilog sarme, uvijek je tema polemika kako meso i krumpir ne idu zajedno jer otežavaju probavu i debljaju i napuhuju i tijelu nikako ne odgovaraju u kombinaciji.
I da su bilo koje drugo meso i bilo koji drugi krumpir u pitanju, ja bi prva zagovarala da ih se odvoji s tanjura, ali kad je sarma u pitanju, najveći sam mogući licemjer jer tad ne čujem ni svoje tijelo ni svoje probavne sokove, tad čujem samo svoju dušu kako mi šapće:
– Daj griz sarme pa griz pirea i onda griz kruha. Sad ponovi dok ne izglancaš tanjur.
Ipak, sastojak bez kojeg sarma nikako ne može biti sarma je vrijeme.
Sarmi treba vremena.
Nije dobra sarma koja nije odstajala barem jedan dan, sarma koja si nije dala vremena da bude odlična. Jer sve što želi biti sočno i ukusno treba odstajati, prodisati. Trebaju se povezati sokovi, mirisi i šmekovi da bi nastala savršena cjelina, a to ne ide odmah s vatre.
Ono što valja, važno je
Sarma je u nas blagdansko jelo i nekako je ljubomorno čuvamo baš za to doba. U vrijeme blagdana, u mojoj se obitelji u gostima ne poslužuju keksi nego sarme i susret sa svakom tetkom, strinom, ujnom, susret je s njihovom sarmom. U tih mjesec dana količina sarme koju smažem drži me cijelu godinu.
Jako dobro znam kakva je čija sarma. Neke od tih sarmi ne volim, neke su mi preblage i bezukusne, neke prezačinjene, a od nekih dobijem i trčkalicu. Ipak, svaku probam i svakoj dam šansu.
U mojoj obitelji vrijedi pravilo da se obitelj voli i prihvaća koliko god je to moguće i zdravo za mene, a to uključuje i isprobavanje obiteljskih sarmi iako već znam šta će me dočekati u tanjuru.
Znalo se dogoditi i da se iznenadim. Ponekad im sarma ispadne bolja, puno bolja od prošlog Božića. Kao da je dobila neki novi sastojak, jednostavno bude ukusnija i meni bliža.
Je li stvarno sarma drugačija ili sam ja drugačija, nisam sasvim sigurna.
Sarma je simbol obitelji, simbol odnosa. Simbol funkcioniranja sasvim različitih namirnica unutar istog lonca. Različitih namirnica koje su stvorile odlično jelo, tako što su se zagrlile. Smotale jedna oko druge i jedna od druge uzele ono najbolje.
Gledam na sat, 17.12., i bus napokon dolazi na pristanište.
Baki u zagrljaj trči kćer, obje plaču od radosti. Časna grli staru prijateljicu i nudi joj uštipke. Vozač mi predaje ruksak na Ninja kornjače i nešto mi je čudno, ne pamtim taj ruksak i kao da nije moj, ali dobro, uzimam.
Već sam se uputila kući, a usput otvaram ruksak tek da ponjušim miris sarme i miris mame u njemu, a kad tamo, ni traga sarmi već plastične posudice i u njima bolonjez umaci.
U tom me trenu netko tapša po ramenu i zaustavlja. Okrećem se i vidim Vilenjaka kako u ruci drži moj ruksak na Huga i Hugolinu.
– Sarmu si čekala? – zadihan je od trčanja.
– Maminu, a tvoj je bolonjez? – pitam ga
– Babin. Ona ne vjeruje u studentske menze i juhe iz vrećice, objašnjava mi.
Razmjenjujemo ruksake i smijemo se.
– Pa dobar ti tek, reče mi Vilenjak i zaputi se prema stanici.
– Dobar tek, odgovaram i tipkam mami poruku da je sarma uspješno stigla.
Šetam prema pekari, a oko mene prolaze putnici. Pitam se kakvu oni sarmu vole i znaju li smotati svoju. Stavljaju li rezani kupus između sarmi i ubacuju li u lonac suho meso. Sastaju li se za stolom zbog sarme i razmišlja li uopće itko o sarmi na ovakav način.
Možda je sarma ipak samo obično jelo i možda nije važno ni kakav je kupus ni kakvo je meso. Možda ništa od toga nikoga nije ni briga.
Ulazim u pekaru i ne mogu se odlučiti. Vrsta je milijun, ali ne vidim onaj pravi. Uzimam kukuruzni jer je prvi s reda, a u tom trenu netko otvara vrata i vjetar raznosi miris moje sarme po cijeloj pekari. Svi zastaju na trenutak i ulaze u neki svoj film. Čini mi se kao da vidim od čije im sarme upravo cure sline i kome trče u zagrljaj kao meso kupusu.
– Jesi ti normalna? – prekida me teta iz pekare i iz ruku mi uzima kukuruzni kruh. Pa svatko zna da se sa sarmom jede ovaj, reče i iz košare iskopava onaj klasični debeli bijeli, iznutra mekan kao oblak, izvana hrskav, taman idealan za izglancati tanjur.
Izgleda da je važno. Ono što je dobro i što valja, univerzalno je i važno.
I sočno.
Baš kao i sarma.
